Breadcrumbs


Login Form




Literarni radovi

Кад бих могла да пожелим било шта, пожелела бих…

„Овај мали део година које ми називамо животом често може бити јако непредвидив и застрашујућ. Једна половина људи има навику да из сваког искуства извуче најбоље делове и да из њих научи нешто, док друга половина гледа лошу страну и учи себе да не прави те исте грешке. Доказано је да су обе стране добре и да ниједна не тера људе на лоше размишљање.“

Кад сам прочитала тај текст једног јутра, навео ме је на размишљање како су људи одувек правили групе међусобно и како су често омаложавали једни друге само зато што су неки од њих били другачији. Баш због тога сам натерала себе да пробам да ли би једна тинејџерка као ја могла да наведе себе да извлачи и добре и лоше стране неких искустава и да пробам да направим ''нову врсту'' размишљања код људи. Почела сам следећег дана чим сам се пробудила и прво на шта сам помислила је како морам да нахраним своје мачке. Села сам на ивицу свог кревета, замислила сам се и схватила да заправо имам само једну мачку и да ми је друга угинула пре неколико недеља. У нормалним околностима бих заплакала на помисао на мог драгог мачора али сам се брзо сетила свог експеримента и почела да размишљам како бих могла да извучем нешто добро из тог искуства. На почетку је било јако тешко, јер једино што сам могла да извучем из себе било је то да ми се живот скроз променио и да никада неће бити исти као што је био док ми је мачор био у животу. Али након неколико минута размишљања схватила сам да из тог негативног размишљања могу да извучем нешто позитивно, а то је било следеће: да, живот ми можда никада неће бити исти, али у исто време, ја никада нећу добити назад те сузе које сам проплакала и минуте који су ми сад прошли, једино што могу да урадим јесте да наставим даље и да се надам да ћу некада имати поново такву неописиву љубав. И после тог сазнања осећала сам се срећније и поносније на себе јер сам успела да извучем целокупну поуку из једног дела свог живота а не само половичну, како је у том чланку писало. Дошла сам до закључка да вести, новине као и друштвене мреже често могу да нас наведу да мислимо да постоји само једна „врста“ људи и да ако неко покуша да се супротстави том стереотипу постаје мање важан. Често говоримо колико имамо отворене умове и како смо спремни за нова искуства,  док нас неке једноставне ствари збуњују само зато што се не експонирају јавности у довољној мери као и остале ствари.

Тако да кад бих могла да пожелим било шта, пожелела бих да сваки човек на овој планети схвати да је живот јако кратак да бисмо некога третирали другачије или исмевали јер се он нама не свиђа. Такође, живот не мора да нам буде пун негативности, ако их избацујемо где треба и како треба и да популарност није особина већ нешто шта ти уопште не треба да би био срећан. Срећа долази изнутра и треба водити рачуна о њој исто као и што водимо рачуна о свему осталом.  

Петра Медаковић 8/3

 

Kada bih mogla da poželim bilo šta, poželela bih...

     Kada bih mogla da poželim bilo šta, poželela bih da letim. Sama pomisao na to da mogu da odem visoko u vazduh i uživam u pogledu na svet sa visine je nezamisliva.

 Zamislite da ujutru ustanete, kišni je dan i poletite iznad oblaka. Kada svi ostaju u kući zbog kišnog dana ja bih letela iznadn njih na sunčanom nebu iznad svih tmurnih i gustih oblaka. Posle kiše kada se stvori duga, proletim kroz nju, možda čak i nađem ćup na kraju duge. Odmah bih proverila nijanse dugine boje i pažljivo posmatrala da slučajno ne vidim neku čarobnu vilu. Jedan od mojih snova je da proputujem ovaj svet, jer smatram da sva čuda ovog sveta treba da se vide - od pustinje do visokih planina, od mora do džungle. Obišla bih ceo svet i pažljivo ga posmatrala. Sama zamisao  je neverovatna. Noću, kada dođu zvezde, odem i letim po nebu i zaboravim na sve svoje probleme, a posle ujutru odem u školu umorna od letenja cele noći. Moji nastavnici verovatno ne bi bili presrećni, ali i pored svog tog umora ja bih bila vesela i imala bih snage da izdržim taj dan samo da bih dočekala sledeću magičnu noć. Nekada bih možda bila usamljena, nebo je jako veliko i prostrano, a ja sam ništa naspram njega. Možda naiđem na koji avion i mahnem putnicima koji bi me gledali u čudu kao da su poludeli. To bi čak bilo i zanimljivo u tom trenutku, ali volela bih kada bih mogla to da podelim sa nekim pošto avion brzo prođe i onda opet ostajem na ogronom i predivnom nebu. Sama ili sa nekim ne bih mogla da izdržim da ne posetim svako malo ostrvo i otkrijem sve njegove tajne. Najzanimljivije je tamo gde ljudi još nisu kročili. Takva mala ostrva su blaga ove planete svako je posebno na svoj način i tako su egzotična. Tamo gde su ljudi kročili vidi se njihov trag, svesno ili nesvesno ljudi uvek ostave neku vrstu traga. Moja želja je da letim,ali podjednako bih volela da mogu da dišem pod vodom i istražim neverovatan podvodan svet. Okeani su mi nekada zastrašujući, tako duboki i tamni i nikad ne znaš šta te očekuje, ali radije bih rizikovala i istražila i taj čudesan podvodan svet nego ostala u svojoj kući i nikad ne saznala šta se nalazi u njem. Živi se samo jednom, ali pošto moja želja nije da mogu da dišem pod vodom nego da letim mogu samo da posmatra te neverovatno ogromne vodene površine sa visine i uživam u pogledu na njih. Najrađe bih svoju želju podelila sa nekim, sa nekim ko jednako jako voli da putuje i otkriva neverovatne tajne ovog sveta kao i ja, ali to je nemoguće i samo letenje po nebu mi deluje kao san čak i ako letim sama. Ne treba biti nezahvalan, ovakvu šansu ljudi nemaju u svom životu i ako je dobiješ, moraš je iskoristiti. Važno je da je ne iskoristiš za loše stvari i da ne otkriješ egzotična i neotkrivena mesta drugim ljudima. Oni bi ih odmah naselili i uništili taj mali nezamislivi prostor, taj mali, ali miran svet koji funkcioniše skroz drugačije od normalnog sveta. Nisam sigurna da li bih mogla da poletim tolliko visoko da izađem iz Zemljine atmosfere i obiđem ostale planete baš kao Mali Princ. Da odem na asteroid B612 i posetim njega, da zalijem ružu i očistim vulkane i nastavim da istražujem univerzum, on je beskonačan i neotkriven, ali mračan i strašan. Zvezde nisu tako sjajne i lepe izbliza, nekako su zaustrašujuće. Niko ne živi zauvek i mislim da treba da istražuješ i imaš barem malo avanturističkog duha dok živiš, da uživaš u životu i živiš punih pluća.

     Pored svog ovog neopisivo prelepog sveta uvek bih se na kraju dana vratila kući, svojoj porodici i prijateljima jer su oni mnogo važniji i vredniji deo mog života nego letenje koliko god prelepo ono bilo. Letenje kao zamisao je prelepo, a i putovanje svetom nije ništa gore, ali čovek bi poludeo bez ljudi u svom životu jer čovek nije bez razloga najdruštvenije biće na svetu.   Hana Štajnfeld 8/3

    O čemu razmilšljam i kako se osećam kod kuće

     Situacija  u kojoj se svi nalazimo veoma je poremetila moje navike. Od kada je  proglašena epidemija  primetila sam velike promene u mom raspoloženju .

     Kada je sve ovo počelo nije mi bilo jasno šta se dešava.U početku sam bila opuštena,ali kada smo prestali da idemo u školu shvatila sam da je ozbiljno.Moja mama je medicinska sestra i ona je ovo doživela preozbiljno.Njen svakodnevni rad se u potpunosti promenio. Počela je da nosi masku i rukavice, da nam priča o tome kako i šta trebamo da radimo. To me je malo uplašilo.Ubrzo nakon toga je tata prestao da radi, a dedi i babi zabranjeno da izađu napolje! Šta je ovo?!

Onlajn, TV škola je bilo nešto potpuno novo i zbunjujuće.

Navikla sam da komuniciram telefonom,Viberom, Skajpom , da prođe nekoliko dana da ne vidim drugare, ali nisam navikla da ih ne vidim  nedeljama. Zvuči lakše  sedeti na kauču nego u klupi, imati kraće časove nego inače, ustajati kasnije, ali ispalo je napornije. Imamo više obaveza. Čini mi se kao da sam ceo dan zauzeta, interesantno, ne smeta mi što sam stalno kod kuće.Posle nekoliko nedelja išla sam sa mamom u kupovinu. Napolju je bilo sve drugačije. Svi nose maske i rukavice, stoji se u redu ispred prodavnica,manje je ljudi na ulicama. Osećala sam neku napetost. Od onda ni ne želim da idem napolje. Nemam volje. Neraspoložena sam. Kod kuće se osećam sigurno. Dok ovo pišem osećam se tužno i pokušavam da shvatim zašto su mi suze krenule na oči. Tako se osećam od kako je sve ovo počelo.

Ja volim da crtam i sve svoje slobodno provodim crtajući. Moja kreativnost je opala, nemam inspiraciju kao da sam blokirana. Baš čudno. Nekada sam crtala iz razonode a sada crtanjem pokušavam da popravim raspoloženje. Preko dana sam umornija  a noću sam aktivnija.Ostajem duže budna i crtam.Uvek crtam portrete.

        Ovo nije zabavno.Volela bih da  sve bude kao pre. Ne znam da opišem rečima taj svoj osećaj. Nedostaje mi sloboda,da se šetam sa drugarima, da idemo porodično kod  babe  i dede, da vozim bicikl….Nadam se  da će  se sve  ovo brzo završiti.

  

     Teona Ilovac, 6/3, literarni rad i crtež

 

Bez naslova

O ČEMU RAZMIŠLjAM I KAKO SE OSEĆAM KOD KUĆE

 

  Čitav svet pogodila je ozbiljna pandemija virusa koji se brzo šiti i zbog toga smo prinuđeni da se zatvorimo u svoje kuće i stanove dok ne prođe. Ne idemo u školu, ali imamo onlajn nastavu.

  Dan kada smo zadnji put bili u školi bio je 13. 3. 2020. Tada sam se poslednji put videla sa drugarima iz razreda i teško mi je palo što ih neću videti još dugo. Provodila sam dane sa njima, išli bismo na sladoled ili bismo se jednostavno šetali po gradu. Najviše mi nedostaje moja najbolja drugarica, jer smo ranije, skoro svaki dan, u slobodno vreme išle da se vozimo rolerima. Volim da provodim vreme sa njom jer pričamo gluposti, šta nam se dešava u školi, šalimo se i prepričavamo  smešne trenutke...

  Nakon nekog vremena navikla sam da ceo dan budem u kući sa mamom i bakom. Sa drugaricom se redovno čujem telefonom i vidimo se preko kamere ali to nije isto. Osećam se usamljeno jer nemam svoje društvo. Pošto imamo dvorište, moja mama i ja smo došle na ideju da igramo badminton i da se dobacujemo loptom. Ti momenti su smešni jer mama nije baš dobar igrač. Lepo se osećam dok se smejemo i vijamo lopte po dvorištu.

  Nažalost, jedna lopta se probušila. Bacila sam je pored u baštu i pogledala je. Lopta je izgledala tako tužno. Sama, probušena i ostavljena. Shvatila sam da se i ja u nekim trenucima osećam tako tužno kao što je ta lopta meni izgledala. Imam mačku i stalno je gnjavim, ali ona je jedna stara maca. Jako bih volela da imam psa s kojim bih mogla da se družim. Mislim da se tada ne bih osećala ovoliko usamljeno.

  Lepo mi je sa mamom i bakom, sadimo cveće, pečemo kolače, gledamo filmove i slušamo muziku. Drago mi što više vremena provodim sa mamom, sada imamo više vremena za druženje. To je lep osećaj, ali bih ipak volela da budem ponovo u školi sa svojim drugarima.

  Nadam se da će se sve ovo brzo završiti i da ćemo ponovo biti svi zajedno. Nisam mogla da zamislim da ovako nešto može da se dogodi, kao priča iz nekog filma fantastike. Želim da sve bude kao pre.

Nađa Radulović VI/1

КАKО СЕ НЕKАДА СЛАВИО УСKРС

Да бих сазнала како се некада славио Ускрс, питала сам своју  рођаку која има 83 године и која живи у Бајмоку. Она ми је испричала како је то изгледало када је она била мала и док је живела у Лици.

Јаја су се фарбала у петак пре подне, тај дан се постило, није се јела мрсна храна. У суботу се пекао ускршњи колач. Брали су разно пољско цвеће које се стављало у лавор са водом, а у лавор се стављало и једно офарбано јаје. На Ускрс, ко први устане, умивао се том водом и по веровању тај ће целе године бити здрав и срећан.

Офарбана јаја деца су на Ускрс носила у шуму или поље да их ставе у мравињак. Kако су мрави шетали по јајима, тако су по јајима остајале шаре куда су мрави ишли.

Kада су се јела јаја, деца нису смела да једу жуманце, него само беланце. Жуманце су јеле баке, а деца су због тога била љута.

Нина Чисар 6/1

Један од ускршњих обичаја,који се и данас сачувао у многим домовима је да се прво офарбано јаје фарба у црвену боју и то јаје се зове Чуваркућа.

Постоје обичаји који су се временом изгубили, па да за њих чујемо од наших родитеља, бака, дека...

Сваки крај Србије има различите обичаје, али има и много сличних.

Мама ми је причала да су се у Војводини Чуваркуће од претходног Ускрса закопавале у земљу,а да су се првим офарбаним црвеним јајетом на ускршње јутро трљали дечији образи и чело, како би деца била здрава, румена и срећна.

Породична славља доносе весеље, а свака кућа се придржава обичаја по својој жељи. Иако су се неки обичаји изгубили, лепо је да се о њима говори и да не оду у заборав.

Видан Бурсаћ 6/1

Упознајемо се и са обичајима везаним за слављење Укрса по грегоријанском календару. Ускрс се славио од давнина, неки обичаји су били другачији, а неки су остали исти и данас. Деца су чекала Ускрс јер су тада добијала поклоне и нова одела. Велики петак је био дан поста и нису се радили никакви послови у кући, ни на њиви. Није се чак ни палила ватра у шпорету, а тада није било електричних шпорета него се грејало и кувало на дрва. Некад су се јаја шарала у луковини, кувала су се у води у које се стављала љуска од лука, а на јаја се помоћу чарапе причврстио неки лист или цвет.  Ујутро на Велику суботу жене су пекле плетене колаче, који су се јели уместо хлеба. Данас већина људи купује плетене колаче, моја бака га и даље прави. Ујутро се кувала шунка, кобасица и јаја, а јагњетина се пекла. Све се то у плетеним корпама носило у цркву да се посвети. Деца су предвече брала зелено жито или траву и правила гнезда где ће им зека оставити поклоне. Поклони су некада били скромнији него данас, чарапе, марамице,слаткиши и за децу неко ново одело. На Ускрс ујутро се ишло на мису. За ручак се посебно свечано постављао сто и била је богатија трпеза него иначе. Ручак се започињао молитвом. На други дан Ускрса, који се зове Водени понедељак момци су ишли у поливање. Некада су се девојке поливале хладном водом из бунара, касније парфемима. Момци су ишли у групама од троје или четворо, неки пешке, неки коњима, неки фијакерима. Девојка их је почастила ракијом, вином, колачима и поклањала им је марамицу, шарено ускршње јаје и китила цвећем ревер или шешир.

Петра Михаиловић 6/1

ЛАЖНЕ ВРЕДНОСТИ И ШТА С ТИМ

Седим и размишљам, ако мислите да размишљам о томе које ћу ципеле купити и да ли ће се свидети Милици, не, не размишљем о томе. Заправо размишљам о данашњем свету и како се снаћи у овој збрци туђих мишљења и осуда.

         Ако ми кажете да никада нисте осудили неку особу само по ставу или изгледу, нећу вам поверовати, мислим дефинитивно вам нећу рећи у лице да знам да изигравате лажну финоћу, али не верујем вам. Да ли уопште треба веровати икоме? Холден каже да су сви фолиранти и слажем се са њим, не у потпуности, али већина јесте. Сад вас вероватно интересује због чега имам такво мишљење. Мислим да је већина исфолирана јер је данашње друштво подметнуло маркирану гардеробу, неку чудну музику у којој се чак ни не разуме текст и још много таквих глупости.

Не, не нисте ме разумели...Носим ја маркирану одећу, али вам не турам под нос патике или тренерку да бисте што боље видели како као имам пара. Пустим и ја некад ту музику, али то сви слушају- јер сви то слушају.

        Ако вам се свиђа маркирана одећа носите је, ако вам се свиђа таква музика слушајте је, само никада немојте да радите нешто да би вас други прихватили или да би се њима свидело.

                               Ана Џелебџић 8-1

................................................................................................................................................

            Лажне вредности у роману ,,Ловац у житу“ и у данашњем свету                                                        

У двадесет првом веку у коме ми живимо, заиста има свега лажног. Лажних пријатеља, лажних школа, лажних диплома, титула па тако и лажних вредности.

Оне су се укорениле у наше друштво као коров у башти код на пример јагода. И колико год га ми чупали или се трудили да га ишчупамо, он остаје дубоко у земљи и врати се после два – три дана. Ми смо се навикли на лажне вредности као на оног једног рођака који је дошао само на недељу дана а остао већ три године. Толико смо се навикли да их скоро ни не разликујемо. Свако понашање трпамо под калуп ,,шта ме се тиче“ и ,,није моја ствар“ и настављамо даље са својим ужурбаним животима. Ми, обични људи да, али Холден Колфилд из романа ,,Ловац у житу“ не. Њега то ужасно нервира и иако има само шеснаест година он зна да цени оно право. У наведеној књизи имамо одличне примере тога. Већ на почетку видимо да он девојке не посматра као објекте и трофеје као што његови вршњаци односно цимери раде. Он гледа оно право у њима. Душу, особине, карактер. Он не гледа положај у друштву, новац, титуле као многи одрасли из романа. Не процењује људе по новцу, по положају у друштво, по физичком изгледу. Он их процењује по понашању и карактерним особинама. Мрзи лажне вредности и на неки начин кроз књиге, филмове (али не холивудске) и дружењем са сетром Фебом, покушава да побегне од њих али не успева. То објашњава зашто је велики део романа издепримиран.

     Мислим да би сви требали да се угледамо на Холдена што се тиче правих и лажних вредности. И иако смо се можда у овоме мору лажних ствари изгубили, требали бисмо да следимо Холденов пример док опет не пронађемо оно право.

                                                                                                                  Ана Мишић, 8-1

...................................................................................................................................

Лажне вредности у роману “Ловац у житу”

Лажне вредности у овом роману су девојке, лажи и новац.

Холденов друг је на пример био са Холденовом бившом девојком само да би други видели да је она са њим,а не зато што је воли. Холдену провод са проститутком не би значио ништа, зато јој је дао десет долара, али није хтео авантуру.Холден је мрзео људе који не цене праве мотиве среће као што су љубав,породица,деца…Чинило му се да већина људи нема И не цени ништа од тога.

Неки људи не знају ништа друго осим преваре.Превара у заједничком послу, женама,новцу…Стредлетер је преварио и Холдена,а Џејн такође. Његов професор га је лагао.Рекао је да има поверења у њега,али ипак је то била лаж. У данашње време је исто тако,пуно превара, лажи,лицемерја, а нигде истине.

Овај свет би требало очистити од лажи и превара да би нам свима било боље.

Иван Ђукетић, 8-1

................................................................................................................

Лажне вредности у роману „Ловац у житу“ и у данашњем времену

Људи користе сваку прилику да буду нешто више од онога што јесу.

На почетку романа Холдену се не свиђа лицемерје школског система. Он после братове смрти много другачије гледа свет и много мрзовољно људе. Холден мрзи лицемере, дволичне људе,тј. људе који раде оно што не воле само да би били виђени и познати. У роману прича како његов отац има много новца, како је адвокат, али он тај посао заиста и не воли. Њему те паре ништа не значе и не жели да крене очевим стопама.Такодје његов брат Д.Б. који је писац у Холивуду, успео је, богат је, али то Холдена нервира јер он то ради само због славе.Данас ће људи урадити све да би убедили друге да су нешто посебно,чак и говоре оно што не мисле о другима тј. дволични су. Воле да буду у предности у односу на остале и то често истичу, а чине то да би произвели дивљење.

У данашње време се не може избећи одређено претварање и лицемерје других где год се појавили.

Милош Антуновић- 8-1

.............................................................................................................................

ИСТИНЕ И ЛАЖИ...

Када причам са људима често се питам да ли су искрени, да ли је истина оно што говоре и да ли су стварно особе каквима се представљају.

Лицемерје и дволичност- две најгоре и најчешће особине код људи. Свако од нас их има, али зависи у којој мери. Када се људи превише лицемерни они виде само себе, брига их за друге, за њихова осећања. Још је горе када се такве особе праве да су добре и да им је стало. Сви људи лажу. Лажу да су добро, лажу да су срећни, лажу да брину за нешто. Али сви смо се толико навикли на то да ни не примећујемо то и махинално лажемо. Зашто је то учестало вековима уназад? Зашто људи имају потребу да се одвајају и гледају само себе? Као и у роману ,,Ловац у житу“, Холден стално трага за правим и чистим особинама код људи. Његова девојка Џејн је пристала да буде са лицемерним Стредлетером и ако је он њу гледао само као трофеј, ништа више од тога. Његов наставник енглеског је деловао као добра особа, али на крају се испоставило да ни његови мотиви нису чисти. И ако је овај роман написан пре скоро седамдесет година ствари се нису промениле.

Надам се да ће се људи након одређеног времена променити на боље и схватити да смо ми само пролазници на овом Свету и нећемо овде остати заувек, али макар треба да будемо права верзија себе и да га заиста проживимо са осталима, а не сами.

Маша Праштало 8-1