Breadcrumbs


Login Form




Literarni radovi

Путопис

После дугог путовања, на ком су се смењивали разни пејзажи, стигли смо у Грчку на
море.
Кренули смо из наше равнице где се смењују поља сунцокрета, пшенице, кукуруза и
подсећају на прекрасан шарени ћилим из бајке о Аладину. Прошли смо кроз Србију где
сам уживала гледајући плаветнило неба, брда прекривена јарко зеленом травом и
високе јеле које поносно расту ка сунцу и одолевају ветровима, сметовима… Тек по
негде су се видела стада оваца како безбрижно пасу док малени црни пулини
трчкарају око њих и покушавају да заведу ,,ред".
Најзад смо ушли у Грчку. Одушевила сам се када сам угледала дуге шпалире
олеандера уз пут. Били су то огромни жбунови са цветовима у белој, роза, циклама
боји. Нисам могла да одолим и спустила сам прозор. Одмах ме је преплавио њихов
опојни мирис. Како смо се приближавали мору видели смо све више плантажа са
старим чворноватим стаблима на којима су се назирале малене зелене лоптице. Биле
су то маслине.
Најзад, огромно, бескрајно плаветнило мора и оно добро знано пецкање у ноздрвама
код првог удаха сланог ваздуха.
Сели смо на топао и мекан песак и посматрали како дан полако, али сигурно прелази у
тамну и хладну ноћ. Небо је постало прошарано, а сунце је личило на велику, ужарену,
жуту лопту која полако тоне у бескрајно, плаво море.
Људи око нас су ужурбано спремали своје ствари и одлазили у своје смештаје да се
спреме за вечеру и шетњу. Били су ту Немци који су се препознавали по светлој боји
косе и црвенилу коже која им увек настрада од јаког сунца. Темпераменти и помало
гласни Грци. Суздржани и укочени Енглези… Око нас је постајало све мирније и тише.
На крају су се чули само таласи мора како запљускују обалу. Била је ту по нека
шкољка коју је моја сестра Катарина скупљала у своју пластичну кантицу. Пробудили
су се зрикавци и започели своју песму у хору.
Кренули смо у шетњу дуж обале. Песак више није пекао стопала, већ је био топао и
мекан. Постајало је све мрачније. На острвцету преко пута упалила су се светла и
направила танку, бисерну огрлицу.
Риболовци су кренули чамцима у ноћни риболов. Посматрали смо их како плове ка
пучини док нису постали трепераве лампице на црном мору. Бивало је све хладније.
Почели су да се мешају мириси слане морске воде, алги и мириси хране из ресторана.
Поветарац је повремено доносио звуке песме са шеталишта. Милион звездица се
упалило и прекрило небо. Тај бескрајни ,, звездани тепих " повремено су пресецале
путање авиона који су путовали на нека далека места. На небу се појавио бели,
округао месец који је бацао светлост на нас.
Кренули смо у апартман, пратио нас је наш месец. И ако више нисам дете учинило
ми се да има очи, нос и широк осмех добродошлице.

Јелена Голић
VIII1

ПРАВДА ЈЕ СПОРА, АЛИ ДОСТИЖНА
Живот понекад није фер. Мама ми често понавља ову
реченицу када се наљутим на људе, живот, снове и мисли.
Моја љутња најчешће произилази из неправде.
Живот је пун изненађења, успона и падова, правде и
неправде, као и свих оних ситница које на неки начин
олакшавају или отежавају живот. Правда је спора, али
достижна. Ова реченица говори више од било кога ко
покуша да објасни појам правде. Неправда се ипак бар
једном некоме од нас догодила. Лично, никада нисам
дозволила да ме неправда на неки начин наљути или
разочара. Највећа неправда која ми се икада десила, је за
мене била и најтежа за прихватити. Наиме, на такмичењу
из књижевности, није ми признат за мене један врло
значајан бод, то јест задатак. То ме је веома повредило,
растужило, на крају крајева и расплакало. Плакала сам од
муке и жеље за правдом. Ипак, преузела сам одговорност,
и заједно са разредном послала мејл. Одговор на жалост
још увек нисам добила. Не одустајем и планирам да
добијем резултате и обрадујем се. У тим моментима
једино сам себи понављала: „Правда ће бити задовољена,
само буди стрпљива“.
Правда у животу уноси срећу, радост, весеље и вољу.
Неправда ће се увек исправити и правда ће бити
задовољена, само ако довољно верујеш у то и томе се
довољно посветиш. Ипак, никада не треба заборавити на
правду, и треба се борити за њу свим својим срцем.

Давид Штрбац у својој борби против неправде

Борбу против неправде је врло лепо приказао Петар Kочић у сатири ,, Јазавац пред судом.
" Kроз пуно ироније покушао је да дочара кроз шта све људи пролазе.
Иако је прича за децу она приказује нешто што можда ни не разумемо сасвим. Давид
Штрбац бори се за правду. Њему је одузета и земља, и пшеница и све чиме се он бавио. Држави је
то било само парче земље, али он је баш ту земљу пазио можда чак и волео. Не желим то да
схватим, али неправда се дешава сваки дан. Од ситних неправди, на пример, неправедно досуђен
поен на утакмици, до оних где људи остану без свега. Kада се то догоди, човек не може ништа сем
да чека. Да чека неку срећу која ће да надомести неправду. Правда је спора, али достижна. На
нама је само да се надамо да ћемо је дочекати. Не могу ни да опишем шта је правда. Она човека
чини спокојним, али неправда, са друге стране у човеку буди најгора осећања.
Мислим да нам је једина порука да се боримо за правду, баш као и Давид Штрбац, и да
никад не одустајемо од ње.

Нина Чисар 8/1

Не остављај ме никад саму кад неко свира

Верујем да у свакоме та једна песма или тај један жанр
музике буди нека неописива осећања уз које није паметно ту
особу оставити саму.
У мени лично не буди таква осећања нека одређена песма
или одређени жанр, већ свака песма која има некакву необичну
мелодију која није свакидашња. Тада се у мени буде неописиве
емоције, неукротивог карактера, уз које, ако останем сама, сваки
пут стрепим шта ће ми се догодити. Зато сваки пут када чујем
такву музику, чезнем за том једном особом. Чезнем да та особа
буде поред мене све време док се чује та музика. Да буде ту, уз
мене, да се не би догодило нешто страшно. Да буде ту уз мене
све време док се музика не заврши док се моје емоције не умире
и сасвим не стишају. Кад се музика заврши та особа може отићи,
јер ми тада, иако ће звучати окрутно јесте истинито, више неће
требати. Након тога ћу се успети носити са својим емоцијама јер
су тада блаже. Тада су се већ смириле и ослабиле довољно да ми
није нико потребан да ми их помогне обуздати.
„Не остављај ме никад саму кад неко свира“ јесте упућено
оној особи уз коју се осећам сигурно у знам да ће ме разумети у
сваком тренутку без обзира да ли неко стварно свира или не.

Ива Миљачки Матак 8/1

 

Не остављај ме никад саму кад неко свира

У животу једног тинејџера свашта се дешава. Љубав, пријатељства, срећа, туга, бес… Све те
емоције постану јаче кад се препустимо музици, када у музици, у речима песме пронађемо оно
што описује како се осећамо, што речима не можемо да објаснимо.
Сваки дан је исти. Устанем ујутру, припремам се за школу, идем у школу, вратим се кући и
пустим музику. Размишљам о свему што се десило у школи и уз музику додајем тим
догађајима детаље. Могу рећи да уз музику градим неки свој свет, свет у којем је све могуће.
Место где одем кад ставим слушалице и место у ком остављам сва своја осећања и препустим
се музици да их она објасни уместо мене. Kакав год проблем да имам, музика то склони из мог
ума. Музику слушам сама, то ми служи као портал. Да, музика је за мене бег из реалности. У
том другом свету кроз музику исказујем љубав према њему, њима. Туга и нервоза, љубомора и
бес, све то нестаје . За свако осећање имам посебну песму. Такође, ако бих тај мој поглед на
музику могла сликовито да опишем, рекла бих да је за мене музика пролаз кроз који, када
прођеш, видиш врата. А од мене зависи која ћу отворити. Свака врата иза себе крију неку причу
и неки свет у који могу да одем кад пожелим. Музика је чаробна ако знаш како да је слушаш.
Она може да ме орасположи, растужи и учини да се осећам ,,моћно". Али када музику слушам
са неким, не могу да отворим врата мог света јер нисам сама а та особа ме држи у реалности. А
кад сам сама уз музику, у својој соби, никога не чујем и ништа не видим. Зато ме никад не
остављај саму кад неко свира.
Волела бих да једном нађем особу са којом ћу бити заувек, да учини да се осећам исто
као што музика чини, јер ме за сад она најбоље разуме.

Невена Дамјановић 8/1

Сваки људски живот је драгоцен и једнако

вредан

Живот је драгоцен.Он је свуда око нас, и у нама. Има
безброј облика.
Људи широм света су свесни да се живот свуда разара.
Видимо патњу изазвану унуштавањем живота и спремни
смо да се боримо против тога. Боримо се милосрђем. Када
видимо патњу, у нама се јавља милосрђе. Често смо љути
због неправде. Има тако пуно нељудског у људима. Зато се
морамо трудити да испуњавамо своје дане борбом за сваки
људски живот. Морамо пружити руку пријатељства и
помирења једни другима. У томе нам много може помоћи и
природа. У њој можемо наћи енергију за саосећање.
Саосећањем ћемо помоћи једни другима и заштити се од
многих невоља. Сва зла овог света ратови, уништења,
катастрофе светских размера, болести, епидемије,
пандемије терају нас да размишљамо о спасењу људске
врсте. Сваки појединац је директно одговоран за живот
другог. Из дана у дан та одговорност расте. Одговорни смо
за заштиту сваког живота јер је он драгоцен и једнако
вредан.
Срећа и љубав, мир, радост... су значајни делови
сваког живота, то су осећања која живот чине
драгоценим и вредним. Зато се за сваки живот вреди и
треба борити.

Миљана Павковић 8/3