Breadcrumbs


Login Form




Literarni radovi

                         ПОРОДИЦА У РОМАНУ „АГИ И ЕМА“ И У МОМ ЖИВОТУ

Роман „Аги и Ема“ је поучан и много ствари можемо научити из њега. Главна тема је пријатељство између усамљеног дечака и шашаве старице.

Главни лик у књизи је дечак Аги. Он је јако усамљен зато што његови родитељи пуно раде и не обраћају пажњу на њега. И када су слободни не проведу време са њим. Аги је јединац. Често се селе због његових родитеља, па он нема времена да стекне пријатеље. Осим родитеља, Аги има и ујака који исто не обраћа пажњу на дечака. Агијева највећа срећа је што има Ему за пријатељицу.

Мој живот се по свему разликује од Агијевог. Моја породица је петочлана. Имам старијег брата и млађу сестру. Лепо се слажемо, мада се понекад посвађамо. Никада нисам усамљена. Наши родитељи иако раде издвоје слободно време за нас. Највише времена проводимо сви заједно у шетњи и дружењу са пријатељима и многобројном родбином.

            Срећна сам што имам велику и сложну породицу. Сматрам да ниједно дете не би требало да буде усамљено као Аги и да сви родитељи треба да издвоје што више времена и да га проведу са својим дететом.

                                                                                                            Јана Колар V/3

МОЈЕ ОДЕЉЕЊЕ

Верујем да сваки ђак мисли да је његово одељење најбоље, заправо, и ја тако мислим. Тек
сада, у петом разреду, када су нас измешали, схватам вредност једног одељења.
Од првог до четвртог разреда дешавале су се многе сјајне ствари. Били смо немирно, али
одано одељење. Свакако је било и кажњавања и награђивања. Учитељица је увек говорила да
смо сви много напредовали. Мој разред се састоји од спортиста, музичара, истраживача и
уметника. Спортисти су најчешће дечаци, али и ми, девојчице, често се придружимо. Музичари
су многобројни, а међу њима сам и ја. Истраживачи су, такође, широк скуп. У ствари, свако
дете у мом одељењу има истраживачки дух. Уметници су код нас љубитељи ликовног. Свакако
не можемо сви да волимо све. То нас и чини посебним. До сада смо ишли на екскурзије на
Рокин салаш, на Царску бару, у Вршац и у Сремску Митровицу. Моји омиљени предмети од
првог до четвртог разреда су били српски језик и природа и друштво. Учитељица нас је често
водила у позориште и музеје. Мени омиљена представа коју смо гледали је „ Три мускетара“.
Сваке године смо добијали нове ученике. У првом разреду је дошла Теодора, у другом, чак из
Пирота, Радован, у трећем Алекса, а у четвртом близнакиње Маја и Емилија и дечак Михајло.
Сви су се јако брзо уклопили па сада имам осећај као да никада и нису били нови.
У сваком погледу сам поносна на своје старо одељење, а верујем да ће исти случај бити и у
новом одељењу.
Јелена Поповић, 5-3

Музика

У данашње време људи теже разазнају праве квалитете музике. Није им битно о чему је песма, битно је само да је популарна и да се такве сличне слушају у друштву. Данашње песме су без ритма и текстови немају нарочиту поенту или тему. Сада се само гледа колико је песма гласна и брза. Разумем да се укуси разликују и да се мени не свиђа иста врста музике као неким мојим вршњацима, али не могу да верујем да деведесет пет посто данашње омладине слуша турбо фолк. По мом мишљењу , просто је немогуће да се свима свиђају песме које звуче као да их пева робот. Искрено не волим такве песме, јер мислим да се не може одредити права вредност гласа. Музика је нешто што би требало истински да опусти човека, зато је треба одабрати искрено.

Тијана Андрић, 8-3

..................................................................................................................................................

РИЈАЛИТИ ПРОГРАМИ

Где су границе пристојног понашања учесника у ријалити програмима?! Тамо где многим људима ни на крај памети не би било да се тако понашају.

Као пример можемо навести данашње ријалитије који се приказују у ударним терминима на многим телевизијским каналима. То су: Фарма, Задруга, Велики брат итд. Учесници у тим програмима једни друге понижавају, вређају и исмејавају. Неки од њих се веома примитивно понашају. Једном сам на кратко видео невероватно ружно понашање неких момака и девојака које је за сваку осуду. Родитељи су ми објаснили да су ти програми недолични и да лоше утичу на младе. У једном моменту нисам могао да верујем у ово што гледам!!! Сви учесници ријалитија су вриштали, бацали се по поду, вређали се. Моментално сам пребацио канал и гледао спорт. Мене је све то страшно узнемирило и изнервирало. Шта се десило са људским достојанством, и не лепим, него нормалним понашањем? Нисам могао да верујем да је тако нешто уопште могуће!

Закључујем да су границе понашања неких људи на тако ниском нивоу и заслужују сваку осуду. Сматрам да узрок таквог понашања долази из куће.

Владимир Кључик 8-1

...............................................................................................

ГЛУМА

Живот је као лепеза чудесних дана,догађаја - мноштво талената ,љубави , које испуњавају меко срце... Пронаћи себе , свој таленат , жељу и унутрашњу лепоту најважнија је грана живота коју треба трудом и радом неговати...

Глума је моја велика љубав ! Она је лепша страна мене ... Мали свет у чији се загрљај увек сакријем и у вртовима њене лепоте играм плес њеног   савршенства и божанствености... Позориште , магија која се у њему ствара! Та чиста , прелепа истина, и неки нови , страни живот у који одлутамо, чини нас испуњеним , а испреплетена осећања која тумачимо лекције су живота , стварности.. Филм је историјски запис глуме , који остаје заувек, као њена најлепша успомена ... Глуму чине многи великани , моји велики узори као што су: Мирјана Карановић , Небојша Глоговац , Жарко Лаушевић , Милена Дравић , Тамара Алексић , Халит Ергенч чијем раду и небеској игри одајем велико поштовање !

Глума је прелеп посао , искрена љубав , која се мора волети да би била жива !

Мина Мичић, 8-3

.............................................................................................................................

ПЛАСТИЧНА ХИРУРГИЈА

Сви људи имају различито схватање света и живота. Свачије мишљење треба поштовати и ценити.

Силикони су веома шкакљива тема и о њима се не прича много у јавности. Жене углавном нису задовољне својим физичким изгледом и желе да га промене. Често ни не знају шта стављају у своје тело и касније задобију последице због тога. Све жене желе да имају велике груди и стално пате због тога. Често док шетам Суботицом приметим девојке које иду још увек у средњу школу, а не могу да затворе уста. Пластична хирургија је веома добра и корисна ствар у одређеним границама . Познајем жене које су клемпаве, имају крив нос или имају неке велике младеже. У таквим случајевима хируршке интервенције су скроз у реду.

Читала сам неке статистике које кажу да чак 80% жена у Србији жели да угради силиконе, али само 55% има услове да их уграде. Од 55% жена чак 40% иде на корекцију груди. Лекари кажу да су женама груди важне из психолошких разлога који су повезани са самопоуздањем. У Србији се потроши више од 10.000 еура на уграђивање силикона и хируршке операције. Сви мисле да су то безазлене операције, али то је ипак интервенција на којој се даје анестезија и жене не могу да знају шта их чека, јер се у њих ипак уграђује страно тело. Много пута сам чула да су прелепе девојке умрле због великих уста или груди. На себи све можемо променити, од дужине косе, до дужине трепавица, али не треба радити ствари опасне по живот. Природна лепота је најлепша и не треба стварати себи било какве комплексе.

Физички изглед није пресудан и није вредан ничијег живота. Сви треба да будемо различити на овом свету јер би он у супротном био монотон. Волим себе онакву каква јесам и никада се не бих мењала.

Дуња Мамула VIII/1

.....................................................................................................................................

МУЗИКА

Једна од ствари која је мени веома битна у животу је музика. Њом можемо толико много ствари да кажемо и објаснимо да није ни битно на ком је језику.

Музика је свуда око нас и скоро сви стално нешто певушимо, али некад није ни текст битан да бисмо пренели своја осећања, некад је и мелодија сасвим довољна. Можемо да свирамо разне инструменте да бисмо се доказали, али исто тако стварамо неки ритам и мелодију кад смо нервозни и куцкамо по столу. Наравно, постоји и лоша страна, као кад вам се нека песма заглави у глави или она најиритантнија ствар када вас неко убеђује да је песма добра зато што је заразна, али и болести су заразне па не значи да су добре и да нам се свиђају...Некада друге процењујемо по њиховом музичком укусу, али кад се уклони језичка баријера све су те песме исте са истим ритмом и истом врстом текста. Чак се и у цркви увек нешто чује, на рођенданима, сахранама, кад погледамо око себе на улици барем једна особа слуша нешто, некоме звони телефон или се чује радио из аута на семафору..

Музику треба да ценимо јер некад нисмо ни свесни колико је битна. На пример кад се нађемо у моменту где влада чудна тишина у којој не знамо шта ће се десити, само се сетим да у филмовима није тако, јер имамо музику у позадини која нам заправо показује расположење и стање неке ситуације.

Луна Ивковић 8-3

 

 

NA OBALI MORA


Sedeći na obali mora, pogledom sam pratila galebove koji kruže iznad
moje glave.
Spor, topao vetar je prolazio kroz plažu, kojoj nema kraja. Sunce polako
zaranja u more, dok svojim svetlim zracima probija bele oblake. Talasi,
sudaraju se jedan o drugi i nasukavaju na sitni, žuti pesak, po kojem deca
trče i ostavljaju tragove svojih stopala. Ljudi se polako spremaju da odu sa
plaže. Mali rakovi se sklanjaju po velikim, sivim stenama. U daljini, delfini
iskaču iz bistrog, plavog mora, a turisti im se dive.
Polako svi odlaze sa plaže, nema jedriličara, nema povika i prskanja,
nema buke. Sve je tiho. Vazduh miriše na morsku travu, na ribarsku mrežu
ostavljenu na molu.
Sunce je zašlo, a srebrni Mesec i mnoštvo zvezda su preplavili tamno,
plavo nebo.
Ana Milodanović,5-1

 

 

                                                     

 

  Школски распуст 

                                                                                                   

После напорне школске године,чека нас летњи распуст. Сви ђаци жељно чекају да буду слободни и да се одморе од школских обавеза.

 Као и сваке године, након школске године, срећно сам дочекао распуст. Међутим, овај распуст ми је био другачији, зато што је било речи о томе да желе да нам затворе школу. Доста сам размишљао о томе и био сам веома тужан јер сам волео моју школу, као и друштво. Увек смо били прва смена што ми је одговарало за остале обавезе. Та школа се звала ,,Милош Црњански“. Како је кренуо распуст тако сам све више покушавао да не размишљам о томе.

У томе сам успевао јер бих се свакодневно виђао са пријатељима. Посетио сам баку и деду у Бачкој Тополи, где сам и провео један већи део распуста. Негде почетком јула смо ишли на летовање у Грчку. Ишли смо са сестрама од тетке и њиховом породицом. Посетили смо први прст полуострва Халкидики, градић по имену Ханиоти. Тамо ми је било одлично. Сваки дан бисмо се купали и проводили време на плажи. Увече бисмо се шетали градом или гледали филм. Један дан смо испробали вожњу на гуменој фотељи коју вуче моторни чамац. То је било заиста добро и истовремено необично. Следећи дан сам ишао на неку врсту адреналин парка, који је постављен на води и на њему се налазе препреке и тобогани. Овде сам доста уживао и било је људи различитих узраста.

Након летовања боравио сам у Новом Саду. Тамо сам провео пар дана. Обишао сам тврђаву Петроварадин, а други дан смо отишли у Босну и Херцеговину, у етно село које се налази у месту Станишићи. То етно село је било веома лепо и било је велико. У једном делу око језера, пуног лабудова, вијугала је пруга по којој је ишао мали воз. Из њега се могао видети један део етно села. Ту смо провели послеподне и увече смо се вратили у Нови Сад.

Неколико дана касније вратио сам се кући у Суботицу. Ту сам се обично виђао са пријатељима и тад се десило нешто од чега сам стрепео, чему сам се већ дуже време надао да се неће догодити, међутим, нажалост се догодило. Та ствар је била да ли ће мој најбољи пријатељ, који је дошао из Сирије код нас у разред, отићи. Нажалост, одлучено је да ће се вратити у Сирију и да ће тамо наставити школовање. Он се звао Рами, и он и ја смо се надали да ћемо завршити осми разред у школи ,,Милош Црњански“. Крајем августа, сазнао сам да ће се наша школа ипак затворити. Пошто је Рами требало да оде у Сирију, још један мој најбољи пријатељ, Ненад, и ја смо одлучили да му узмемо неки поклон и да га посетимо последњи пут. На крају смо се тешко растали, али је обећао да ће се вратити на лето да нас посети.

Овакав крај распуста не бих ником пожелео. То ми је био доста стресан период због одласка најбољег пријатеља и због тога што ће ово значити да ћу опет морати да мењам школу, као што сам морао у трећем разреду да пређем у ,,Милош Црњански“. Због ове вести Ненад и ја смо одлучили да уместо школе ,,Јован Микић“ да пређемо у школу ,,Иван Горан Ковачић“. О тој школи смо чули све најбоље и баш због тога смо се и одлучили да идемо у њу.                                                                          

     Стигао је и други септембар, ове школске године крећемо трећег септембра, све је спремно и сутрадан ме чека први дан у новој школи. Иако је изненада нестао велики део мог света, на крају крајева мислим да ће бити све у реду, и да ћу остварити своје планове за осми разред основне школе.

                                                                                                                              Милорад Кочић

                                                                                                                                Разред: 8/3

                                                                                                             ОШ,,Иван Горан Ковачић“