Details

Written by Danka Stikić

Created: 22 June 2021

Hits: 848

Излет код баке Бисерке

Ово је врло занимљива прича о баки фудбалерки и њеној веселој дружини. Једног
(не)обичног топлог дана моје одељење и ја смо се упутили у авантуру која нам је
наизглед деловала као обичан дан, али се то брзо променило.
Ујутро око десет сати окупили смо се на аутобуској станици спремни да...па...нисмо
знали тачно на шта, али било је нешто прилично узбудљиво. Стигли смо на наше
одреште, рај ,хоћу рећи, у кућу баке нашег друга Илије. Сви смо испрва били
одушевљени столом пуним хране, малих хамбургера, сокова колико ти душа жели и
свежих кифлица и погачица.
У опцијама су нам били фудбал, одбојка, кошарка, али ми смо, наравно, хтели нешто
узбудљивије. Играли смо се лопова и полицајаца. Лопови су трчали по њивама, по
високој трави и по двориштима неких бабарога које би нас поштено средиле кад би
схватиле да смо им изгазили драге руже. Полицајци су нас будно пратили. Нису
дозволили да им побегнемо. Одлучили смо да се сакријемо испод неких камиона, али
било је прекасно, видели су нас и ухватили. Ова игра нам је досадила, па смо одлучили
да ипак играмо одбојку. Поделили смо се у два велика тима, и да, нисмо успели да
завршимо игру, али свакако је било забавно.
Наступило је време да одрасли одаберу игру. Наравно, то је била умирујућа шетња
шумом која је била пуна комараца. Сви смо се из шетње вратили жедни, што нас је
натерало да попијемо све сокове са стола. У име целог мог одељења извињавам се на
жртви коју је поднела цедевита и цела њена породица. Док смо се ми одмарали,
издвојило се пар појединаца, укључујући и баку, и били смо сведоци најузбудљивије
фудбалске утакмице у крају, а и шире.
Види ти то, баш поред куће налазило се огромно пешчано брдо. Не, разредна, нећемо
да се пењемо по тако величанственом брду које нас неодољиво мами да се попнемо и
спустимо са њега бар 100 пута. Ма да,то све може да падне у воду, али, потписујем да
имамо најзабавнију разредну на свету. Не само да нас је пустила да се пењемо, већ је и
слала наше слике наставници физичког да нам подигне оцену. Дефинитивно сви имамо
заслужене закључене петице. Досадило нам је скакање, па смо одличили да ,,оперемо“
ноге. Ма да, како да не. Почели смо да се прскамо на све стране, били смо мокри од
главе до пете. Али, ноге су нам на крају ипак биле чисте.
Хоћу да се, у име целог одељења, захвалим баки Бисерки на фантастичном проводу, а и
зато што је доказала да девојчице могу да играју фудбал. Никад нећемо заборавити овај
забаван дан, који нас је вратио у још млађе дане и авантуре за које данас немамо
времена. Једва чекам да поново направимо овакво окупљање, које никада нећемо
заборавити!
Јелена Поповић, 6/3

Details

Written by Danka Stikić

Created: 10 June 2021

Hits: 1271

Један дан у музеју

У среду двадесет шестог петог две хиљаде двадесет и
прве, ишао сам са разредом у музеј.
Договорили смо се да се нађемо испред музеја у 12 и 30.
Када смо се сви окупили тихо смо ушли у музеј и тамо нас је
чекао кустос. Кустос нам је мало објаснио коју изложбу ћемо да
гледамо. Када смо ушли у прву собу где су изложене ствари из
изложбе кустос је рекао да је ова изложба посвећена Јеврејима
који су живели у Суботици пре Другог светског рата. У првој
соби су се налазиле слике, стари тросед и старе новине, то су
све правили Јевреји. Кустос нам је објаснио да је зграда музеја
пре била кућа једног јеврејског лекара, а онда је била кућа
двојице браће новинара, неке од ствари из музеја су припадале
њима а неке осталим Јеврејима. Када смо изашли из прве собе
и отишли у другу кустос нас је питао шта је синагога и неки од
нас су одговорили да је то јеврејски храм. У другој соби није
било пуно изложених ствари, али нам је кустос причао како је
настала фабрика Пионир. Након тога смо се сликали, а онда
смо отишли на последњи спрат. Тамо су биле препариране
животиње и изгледало је веома занимљиво. Од свих животиња
које су тамо биле препариране највише ми се свидела сова које
је стајала на врху једне витрине, изгледала је врло реално.
Када смо завршили са разгледањем сишли смо и полако
изашли напоље.
Ово је био један од бољих дана у музеју и баш ми се
свидело. Волео бих понекад то да поновимо.

Лука Кукарас 7/1

Details

Written by Danka Stikić

Created: 22 March 2021

Hits: 1099

Научио сам од баке и деке

Родио сам се у право време. Право време јер сам поред маме и тате
имао и две бабе и деде. То је највећа срећа, јер познајем многе који нису имали
прилику да упознају своје бабе и деде.
Било је то давно, пре скоро тринаест година. Тога се и не сећам, али
су ми сви причали да су нас тог врелог јулског дана, када су мене и мог брата
мама и тата донели из породилишта, у нашем стану дочекали и наше бабе и деде.
Од тога дана почињемо да се упознајемо. Сви они су много помагали мојим
родитељима јер је било доста посла око мене и брата када смо били бебе. Са
годину дана смо кренули у вртић. Мама и тата су морали да иду сваки дан на
посао. Још као мали свакодневно смо виђали бабе и деде. Чували су нас и
мамини и татини родитељи, ко је када могао. Мамини родитељи, које зовемо
баба и деда, живе у граду у стану. Деда Бата има 73 године, а баба Љубица 69.
Обоје су искрени, озбиљни и пожртвовани. Татине родитеље зовемо по именима,
Пири и Свето. Они живе у предграђу, у кући са двориштем и воћњаком. Пирика
има 59 година, а Света 67 година. И они су као и други баба и деда искрени и увек
спремни да помогну. Имао сам ту срећу да пуно времена проводим и код једних
и код других. Код бабе и деде који живе у граду сам време проводио тако што
смо са њима ишли у шетњу и на игралиште. Пре сваке шетње имали смо договор
шта треба да урадимо. Сваки дан смо учили или ново слово или нови број. Све
још памтим. Био сам мали, али деда је тражио много од нас. Било је среће и
радости када бих нешто лако научио, али се сећам да је било и плакања, када ми
је нешто било тешко. Сваки дан смо писали и вежбали. Сећам се прве књиге коју
су нам купили. То је била „Азбука“. На свакој страни је било једно слово и када се
притисне чуо би се глас који изговара то слово. Када сам кренуо у први разред,
захваљујући њима сам знао скоро сва слова и бројеве до 10.
Код бабе и деде који живе у кући, уз њихову помоћ, научио сам да возим бицикл.
Сећам се да није било лако, падао сам и устајао сто пута и све су ме терали
испочетка. Такође, код њих сам научио и послове по дворишту и воћњаку. Свако
лето смо сакупљали кајсије и чистили их да би нам баба Пирика кувала најбољи
џем. Нисам се радовао сакупљању кајсија, јер смо то морали да урадимо раније
ујутро док још није јако сунце. Увек су ми говорили да је лакше мени да се
сагињем него њима. Нисам се радовао, али сам морао да урадим.
Сматрам да сам много научио и од једних и од других. Они су од мене
направили малог човека. Сада су они старији и сматрам да је сада на мене ред.

Потребна им је моја помоћ. Бићу увек ту за њих како бих им се покушао захвалити
за све што су ме научили.
Немања Милутиновић, 6/1

Научио сам од баке и деке

Кад сам био мали већину времена сам проводио код бебе и деде. Моји родитељи су пуно
радили па су ме они чували.
Много сам волео да идем код њих јер ми је стриц тамо живео па смо се стално играли. Он
ме је научио да користим компјутер. Али конкретно сам највише ствари научио од њих.
Мој деда има винову лозу. Јако је воли и посвећује јој пуно пажње. Научио ме је да берем
грожђе и да правим вино(до душе заборавио сам, али нема везе). Научио ме је да делим са
старијим сестрама и да будем културан. Наравно, ништа ме не би научио да му баба и
моји родитељи нису помогли.
Баба ме је кроз игру научила да бројим и рачунам. Научила ме је да је опасно играти се са
струјом и ватром, као и да не смем да бацам смеће по улици. Научили су ме да не псујем.
Стриц ме је научио да играм фудбал, кошарку и нешто мало одбојку коју сада тренирам.
Научили су ме да се храна не баца и да паре не расту на дрвету.
Научили су ме још много ствари, али не би све стало. Захвалан сам им што су ме
направили оваквог какав јесам.

Никола Бољевић, 6/1

НАУЧИО САМ ОД ДЕКЕ

 Овај догађај се десио пре четири године и нисам знао да ће ми променити живот.
    
Пре четири године за један викенд отишао сам са братом код баке и деке да тамо
преспавамо.Нисам ни слутио да ће ми се тада живот променити заувек. Они су нас
дочекали са великим загрљајем. Прво смо мало причали са њима и затим изашли са
дедом напоље. Вијали смо се пар минута, затим нас је упитао:,,Да ли знате да се
пењете на дрвеће?’’. Ја сам одговорио одрично, а мој брат потврдно. Он је отишао
унутра код баке, а ја сам остао напољу са дедом. Затим ми је објаснио да ноге и руке
увек треба да стављам на чврста места или избочине на дрвету. Убрзо сам успео да се
попнем на прву грану дрвета! Била је ниска, али сам био поносан на себе па сам затим
наставио да се пењем ка врху дрвета.
    
    Овај дан никада нећу заборавити и много сам захвалан мом деди што ме је научио да
се пењем на дрвеће. Ову вештину користим и дан данас када изађем са другарима
напоље.

Немања Матијевић, 6/1

Научио сам од деке

Познајем доста својих вршњака који нису имали прилике да
упознају свог деду. Никада нису успели да спознају оно најлепше и
најдрагоценије на свету. Никада нису сазнали да оно што не можеш и што ти
није дозвољено кући код родитеља, увек можеш код баке и деке.
Висок и крупан човек, широких рамена са танким власима још
преостале косе на глави. Издалека гледајући добродржећи човек. Али, то је
седемдесетотрогодишњи човек, мени добро познат. То је мој деда, којег из
милошти зову Бата, а право име му је Миомир. Још као мало дете гурао ме је у
колицима. Касније ме је, поред мојих родитеља, учио првим корацима.
Врло брзо је учење првих корака заменило учењем већих ствари. Као
четворогодишње дете почео је да ме учи како се правилно пишу линије и разни
облици у свесци од линије до линије. Све је било доста мучно за мене као тако
мало дете, али он никада није одустајао. Убрзо је почео да ме учи првим
словима. Па како то већ по реду иде А, Б, В, Г, Д…Мислио сам да томе нема
краја и да то никада нећу научити. Купио ми је прву књигу, коју још и дан
данас чува и из које данас учи слова са мојом сестром од ујака, Леном. То је
била „Азбука“. У њој се налазе сва слова азбуке. На свакој страни се налази по
једно слово и када се притисне неко слово, из књиге се чује мушки глас који
изговара то слово. Када сам научио пар слова, тада је са мном почео да пише и
да ме учи најпростије речи да пишем и читам. Сећам се то су биле речи: мама,
тата, баба, деда. Не могу да кажем да је све то било лако и да сам брзо научио.
Требало је скоро две године да научим сва слова.
Али ту није био крај. Након слова почео је да учи са мном и бројеве. Први
разред основне школе сам дочекао спреман. Знао сам сва слова и бројеве до
десет захваљујући мом деди. Како сам прелазио у више разреде, деда је
наставио вредно да учи са мном. Највише ми је посветио времена за учење
математике. За мене, мој деда представља „професора математике“. Иако је у
позним годинама, али мозак му и даље ради као сат. За њега ниједан задатак из
математике не представља проблем. За сваки задатак који мени представља
проблем, деда има воље и стрпљења да ми објасни. Али сада све то иде мало
теже. Од новембра месеца, не идем код бабе и деде због пандемије која је у
нашој земљи, али и у целом свету. Али деду ни то није спречило. Обучио се на
овим новим телефонима и сада се свакодневно гледамо преко вибера. Сваки
дан зове и пита шта је било у школи и шта смо ново учили. Чак и сада у овим
условима ми помаже преко телефона ако ми неки задатак није јасан.

Имати деда Бату за деду је заиста привилегија. Са мојих непуних
тринаест година научио ме је које су вредности у животу. Научио ме је да су
упорност и истрајност најбитнији елементи одрастања. Надам се да ће једног
дана бити веома поносан на свог унука, на мене.

Никола Милутиновић, 6/1

Details

Written by Danka Stikić

Created: 19 March 2021

Hits: 861

Девојке некад и сад
Петра Медаковић 8/3
Људи се свакодневно мењају. Једна од највећих предности данашњих девојака јесте то да
имају те промене надохват руке у својим телефонима. Многи људи имају осећај да су се
девојке јако промениле током година, али ја имам другачије мишљење и желим да га чујете.
Људи пре су били много више оријентисани ка породици, девојке кућним пословима,
мушкарци пословима који су доносили новац у кућу. У то време су светски стандарди били
такви. Тешко се долазило до информација из света и девојке нису знале за боље. Знања и
њихова доступност су се од тада јако променили. Данас се подстиче да девојке оду на
факултет, да уче пуно, да читају, али пре се то сматрало чудним и у неку руку враголастим. Ми
у нашим уџбеницима из историје не учимо много о женама које су изумеле ствари или
промениле свет, јер су мушкарци владали светом и потписивали се као изумитељи. Жене пре
нису имале представу да је то лоше и увек су гледале на мушкарце као много јачи и паметнији
пол. До велике промене је дошло када су девојке схватиле да не желе да живе исте животе као
њихове мајке јер су просто виделе себе у пословима које су обављали мушкарци и желеле су
да буду виђене као једнако оштар, јак и паметан пол. Ми смо данас свакодневно толико
бомбардовани негативним стварима преко интернета, преко филмова, серија да нам се све то
већ програмирало у глави. Бити дебела је лоше, бити мршава је лоше, лепа, ружна,
несавршена, паметна, глупа, волети себе је лоше и не волети себе је лоше. Ти стандарди нису
потекли само од мушкараца него и од жена које су желеле да буду дефиниција савршености.
На срећу, данас има доста људи који причају на ову тему и појашњавају термин савршености
као безусловна љубав према себи и свим својим „манама“.
Ако мене питате, да, девојке су се промениле исто колико се и свет мењао. Мислим да би
требало да се забринемо ако не би дошло до промене. Али зато што смо промениле начин на
који причамо, замениле велике хаљине фармеркама и схватиле да смо довољно паметне да
станемо поред мушкараца и изнесемо наше мишљење не чини нас ништа бољим или горим
од девојака пре нас јер су оне те које су нам дале живот и знање. Сад је наш ред да направимо
планету бољим местом за живот и да дамо све од себе да буде безбедно место за све нас и
људе после нас.