Како видим себе за петнаест година
,,Пауза за ручак људи!“ Чула сам како виче мој колега са другог краја собе. Оставила
сам оно што сам радила на компјутеру, сачувала, и устала са удобне, црне кожне
столице на којој сам седела.
Упутила сам се према соби која је пре требала да буде канцеларија, али је била
превише велика и ко год тамо да је радио, лако би се изнервирао јер је просторија
водила до свих осталих па би сви тамо пролазили. Мислим , да, ово је 2036, живимо у
Канади и радимо у огромним зградама, али увек је добро да се има мало додатног
простора. Сада ми ту канцеларију зовемо соба за ``ручање и опуштање``, јер се тамо
увек опуштамо кад смо готови са послом, или само на паузи.
,,Ћао људи, како вам иде посао?“, упитала сам након што сам спустила кожну, браон
торбу што ми је била на рамену. ,,Ништа посебно. И пре него што наставиш са тим,
јесте ли чули за Мацино венчање ускоро?“, одговорио је један од мојих колега,
Бошкица. ,,Да, чула сам ! Искрено, драго ми је што се жени Миром, одувек сам знала
да су савршен пар!“, усхићено је изјавила моја колегиница. ,,Аха, а требало би обоје
НАМА да захвале пошто смо их МИ спојили“, одговорила сам. Из торбе сам извадила
црвену кесу са белим туфнама у којој ми је био ручак. ,,Искрено, драго ми је што сте
ме тако лако примили у друштво с обзиром да сам дошла тек пре пар година...“ рекох.
,,Очекивала си да дођеш овде и немаш пријатеље? Нема шансе! А и плус ти си супер
особа, не видим како неко не би хтео да буде твој пријатељ!“, рекао је мој колега и
добар пријатељ, Томо.
Наш разговор је прекинут од стране залупљених врата. „Не могу да верујем да сам опет
закаснила! Још сам се и трудила да пожурим!“, рекла је особа испред врата названа
Аела. ,,Не брини, ми смо само причали о томе каква би била трагедија била да немам
пријатеље“, рекох. ,,Опс, а да! Хтела сам све да вас питам нешто важно“, рече Аела.
„Напред.“ Рекли смо у исти глас. „...Шта би се десило да поједем саму себе?“, гласило
је питање. Само сам срећно уздахнула и промрмљала ,,Е то је Аела коју ја знам!“
Расправљали смо се до краја паузе и онда се вратили назад на програмирање.
Дошло је време које сви воле, а то је да се иде кући. Откључала сам гепек свог фенси,
црног мотора, тамо ставила торбу и из ње извадила кацигу. Брзином од осамдесет
километара на сат стигла сам кући за седам минута. Паркирала сам мотор у гаражу,
извадила торбу и ушла у кућу. ,,Аа... Доме, слатки доме.“, промрмљам. Направила сам
себи пицу и откључала телефон само да видим тридесет четири непрочитане поруке из
моје пословне групе, у којој су се још увек расправљали о Аелином питању. Видела
сам још једну поруку од мог дечка. Одговорила сам му и, као и увек, почела сам да му
причам о томе шта се издешавало на послу.
Кад се сетим свега кроз шта сам морала да прођем кад сам била мала да дођем довде,
није ми жао. Задовољна сам својим животом и како ми иде.

Мила Павић, 7/3