Print
Hits: 3239

„На слово, на слово...“

Писменост је веома важна за човека. Неписмене људе често исмевају, ругају им се, а ретко исправе.
Ако неки наставник прича како је његов предмет битан, а притом често греши, ученици ће га исмејати или неозбиљно схватити. Почеће да се смеју, па ће настати општи хаос у разреду. Можда га исправе, а наставник не прихвати то како треба... Могу добити чак и један. Опет, наставници би требало да се труде да науче, да прихвате исправку. Моји родитељи се често љуте када их исправљам, а изговор им је да су они своје већ научили. То није тачно – човек се учи док је жив! Пријатељи се такође некада наљуте, а понекада захвале. Мислим да нико не треба да се увреди или наљути ако га неко исправи. Штавише, треба да му буде захвалан. Може да се научи пуно док те неко исправља или ако ти некога исправљаш. Најбоље је да сам приметиш своје грешке и исправиш се.
Вероватно сам и ја много грешила у овом саставу, зато ћу сада да га прочитам још једном и исправим своје грешке, а што ми промакне,  исправиће наставница. Прихватићу то и трудити се да се те грешке убудуће не понове!

Жаклина Беседеш, 8.1

 ______________________________________________________________________

„На слово, на слово...“

Многи не користе интерпункцијске знакове, а они су веома важни у исказивању осећања и расположења. Већина свакодневно користи различите начине комуницирања преко модерне технологије: комуникација преко телефона, лаптопа, компјутера, таблета... Овакво разговарање може бити о послу, о школи, о свакодневним активностима, али људи често заборављају интерпункцијске знакове и велика слова. Овај проблем се повећава свакодневно. Све чешће се користе скраћенице као што су „nzm“, „omg“, „lol“ и тако даље. Уводимо стране језике у наш и тако га прљамо. Овакво дописивање отежава младима и деци да науче правилан начин писања речи и интерпункцијских знакова. Интерпункцијски знакови су исто постали проблем модерне комуникације. Многа деца која користе овај начин комуникације не знају где да ставе зарез, тачку, узвичник, упитник, апостроф или велика слова. Скраћенице и мала слова се пишу и због журбе и „недостатка времена“. Људима је лакше да напишу „nzm“ уместо „не знам“ или „min“ уместо „минута“.
Неопходно је да што више пишемо и да шо више читамо како бисмо спасили наш језик.

Ива Киш, 8.1

 ______________________________________________________________________

„На слово, на слово...“

На слово, на слово... рецимо – љ! Вуково слово, четрнаесто у азбуци. Не користимо га често, али је лепо. Љубица, Љубомир, Љубисав, Љиљана... Љубица је добила име по љубичици; диван цвет, весник пролећа, цвета одмах после висибабе. Љиљана, по цвету љиљан; диван, бели, жути, шатирани, миришљав. Ипак, најлепша реч на слово љ је љубав. Љубав нам је свима потребна и без ње ништа не би било исто. Деца су плод љубави. Из љубави настају најлепша дела, слике, песме. Љубав можемо осећати према мајци, оцу, брату, другарици, свом љубимцу, домовини... Љубав нас испуњава, чини срећнима, пружа нам осећај сигурности.
Човек који може да пружи и прими љубав је најсрећнији и најбогатији човек на свету. Зато, ширимо љубав сваки дан.

Ива Варађанин, 8.3

 ______________________________________________________________________

„На слово, на слово...“

Оног дана кад је човек измислио прве знакове за писање, он је урадио велику ствар за себе. Слова ће му помоћи у развоју, а и у бележењу свега што је у прошлости направљено. Слова су омогућила развој у свим областима књижевности и науке.
Постоји пуно писама широм света: кинеско, хебрејско, арапско, турско... Већина народа (као и ми) ипак користи латинична и ћирилична слова. Наше писмо, нашу азбуку, преправио је Вук Стефановић Караџић. Њему можемо захвалити што немамо много слова и што нису компликована. Он је прилагодио ћириличну азбуку српском говору и био је сакупљач народних умотворина. Слова су омогућила не само да упознамо прошлост људи широм планете, већ и стварање значајних књига из свих области уметности и науке. Треба завирити и у једну школску торбу и видети гомилу слова. Чини нам се да је превише. Није то ништа ако се сетиш милиона књига на полицама библиотека у свету. Нажалост, од свих тих књига током живота стићи ћемо прочитати један јако мали део.
Слова омогућавају и развој технике. Можемо ли данас замислити живот без рачунара? И ту су слова важна. Она нам пружају много, али право богатство језика и културе даје књига. Зато људи треба да читају. Можда ће нам слова омогућити да постанемо писци, уметници или научници из области која нас занима.

Давид Вујковић, 8.1

 ______________________________________________________________________

„На слово, на слово...“

Већина људи овог света зна да чита и пише. Ако читате ово, онда сте и ви део те већине.
Проналазак писма је створио границу између праисторије и историје. Прешли смо од човека чији је циљ био само да преживи у људе који мисле на ширу слику. Прво писмо је било сликовно. Свака слика је имала своје значење и, када бисте је ставили поред још једне слике, створиле би реченицу. Када бисмо упоредили сликовно и садашње писмо, видели бисмо добре и лоше стране данашњег писма. Да смо задржали сликовно писмо, не бисмо бринули о свим силним правилима правописа, граматика не би постојала, а живот би био лакши за ђаке. Али, са друге стране, како бисмо причали? Пошто је један глас једно слово, са ликовним писмом би то било немогуће. Покушавати научити нове језике би било пет пута теже, пошто уопште не би било сличности у словима два језика и, ако би се свет око нас поправљао и унапређивао, а наш језик остајао сасвим исти, онда би се људи вратили тамо одакле су и почели – у праисторију.
Без писмености и језика човек никада не би могао да напредује и стигне тамо где је сада.

Петра Т. Бабић, 8.3