Štampa
Pogodaka: 250

Научио сам од баке и деке

Родио сам се у право време. Право време јер сам поред маме и тате
имао и две бабе и деде. То је највећа срећа, јер познајем многе који нису имали
прилику да упознају своје бабе и деде.
Било је то давно, пре скоро тринаест година. Тога се и не сећам, али
су ми сви причали да су нас тог врелог јулског дана, када су мене и мог брата
мама и тата донели из породилишта, у нашем стану дочекали и наше бабе и деде.
Од тога дана почињемо да се упознајемо. Сви они су много помагали мојим
родитељима јер је било доста посла око мене и брата када смо били бебе. Са
годину дана смо кренули у вртић. Мама и тата су морали да иду сваки дан на
посао. Још као мали свакодневно смо виђали бабе и деде. Чували су нас и
мамини и татини родитељи, ко је када могао. Мамини родитељи, које зовемо
баба и деда, живе у граду у стану. Деда Бата има 73 године, а баба Љубица 69.
Обоје су искрени, озбиљни и пожртвовани. Татине родитеље зовемо по именима,
Пири и Свето. Они живе у предграђу, у кући са двориштем и воћњаком. Пирика
има 59 година, а Света 67 година. И они су као и други баба и деда искрени и увек
спремни да помогну. Имао сам ту срећу да пуно времена проводим и код једних
и код других. Код бабе и деде који живе у граду сам време проводио тако што
смо са њима ишли у шетњу и на игралиште. Пре сваке шетње имали смо договор
шта треба да урадимо. Сваки дан смо учили или ново слово или нови број. Све
још памтим. Био сам мали, али деда је тражио много од нас. Било је среће и
радости када бих нешто лако научио, али се сећам да је било и плакања, када ми
је нешто било тешко. Сваки дан смо писали и вежбали. Сећам се прве књиге коју
су нам купили. То је била „Азбука“. На свакој страни је било једно слово и када се
притисне чуо би се глас који изговара то слово. Када сам кренуо у први разред,
захваљујући њима сам знао скоро сва слова и бројеве до 10.
Код бабе и деде који живе у кући, уз њихову помоћ, научио сам да возим бицикл.
Сећам се да није било лако, падао сам и устајао сто пута и све су ме терали
испочетка. Такође, код њих сам научио и послове по дворишту и воћњаку. Свако
лето смо сакупљали кајсије и чистили их да би нам баба Пирика кувала најбољи
џем. Нисам се радовао сакупљању кајсија, јер смо то морали да урадимо раније
ујутро док још није јако сунце. Увек су ми говорили да је лакше мени да се
сагињем него њима. Нисам се радовао, али сам морао да урадим.
Сматрам да сам много научио и од једних и од других. Они су од мене
направили малог човека. Сада су они старији и сматрам да је сада на мене ред.

Потребна им је моја помоћ. Бићу увек ту за њих како бих им се покушао захвалити
за све што су ме научили.
Немања Милутиновић, 6/1

 

Научио сам од баке и деке

Кад сам био мали већину времена сам проводио код бебе и деде. Моји родитељи су пуно
радили па су ме они чували.
Много сам волео да идем код њих јер ми је стриц тамо живео па смо се стално играли. Он
ме је научио да користим компјутер. Али конкретно сам највише ствари научио од њих.
Мој деда има винову лозу. Јако је воли и посвећује јој пуно пажње. Научио ме је да берем
грожђе и да правим вино(до душе заборавио сам, али нема везе). Научио ме је да делим са
старијим сестрама и да будем културан. Наравно, ништа ме не би научио да му баба и
моји родитељи нису помогли.
Баба ме је кроз игру научила да бројим и рачунам. Научила ме је да је опасно играти се са
струјом и ватром, као и да не смем да бацам смеће по улици. Научили су ме да не псујем.
Стриц ме је научио да играм фудбал, кошарку и нешто мало одбојку коју сада тренирам.
Научили су ме да се храна не баца и да паре не расту на дрвету.
Научили су ме још много ствари, али не би све стало. Захвалан сам им што су ме
направили оваквог какав јесам.

Никола Бољевић, 6/1

НАУЧИО САМ ОД ДЕКЕ

 Овај догађај се десио пре четири године и нисам знао да ће ми променити живот.
    
Пре четири године за један викенд отишао сам са братом код баке и деке да тамо
преспавамо.Нисам ни слутио да ће ми се тада живот променити заувек. Они су нас
дочекали са великим загрљајем. Прво смо мало причали са њима и затим изашли са
дедом напоље. Вијали смо се пар минута, затим нас је упитао:,,Да ли знате да се
пењете на дрвеће?’’. Ја сам одговорио одрично, а мој брат потврдно. Он је отишао
унутра код баке, а ја сам остао напољу са дедом. Затим ми је објаснио да ноге и руке
увек треба да стављам на чврста места или избочине на дрвету. Убрзо сам успео да се
попнем на прву грану дрвета! Била је ниска, али сам био поносан на себе па сам затим
наставио да се пењем ка врху дрвета.
    
    Овај дан никада нећу заборавити и много сам захвалан мом деди што ме је научио да
се пењем на дрвеће. Ову вештину користим и дан данас када изађем са другарима
напоље.

Немања Матијевић, 6/1

Научио сам од деке

Познајем доста својих вршњака који нису имали прилике да
упознају свог деду. Никада нису успели да спознају оно најлепше и
најдрагоценије на свету. Никада нису сазнали да оно што не можеш и што ти
није дозвољено кући код родитеља, увек можеш код баке и деке.
Висок и крупан човек, широких рамена са танким власима још
преостале косе на глави. Издалека гледајући добродржећи човек. Али, то је
седемдесетотрогодишњи човек, мени добро познат. То је мој деда, којег из
милошти зову Бата, а право име му је Миомир. Још као мало дете гурао ме је у
колицима. Касније ме је, поред мојих родитеља, учио првим корацима.
Врло брзо је учење првих корака заменило учењем већих ствари. Као
четворогодишње дете почео је да ме учи како се правилно пишу линије и разни
облици у свесци од линије до линије. Све је било доста мучно за мене као тако
мало дете, али он никада није одустајао. Убрзо је почео да ме учи првим
словима. Па како то већ по реду иде А, Б, В, Г, Д…Мислио сам да томе нема
краја и да то никада нећу научити. Купио ми је прву књигу, коју још и дан
данас чува и из које данас учи слова са мојом сестром од ујака, Леном. То је
била „Азбука“. У њој се налазе сва слова азбуке. На свакој страни се налази по
једно слово и када се притисне неко слово, из књиге се чује мушки глас који
изговара то слово. Када сам научио пар слова, тада је са мном почео да пише и
да ме учи најпростије речи да пишем и читам. Сећам се то су биле речи: мама,
тата, баба, деда. Не могу да кажем да је све то било лако и да сам брзо научио.
Требало је скоро две године да научим сва слова.
Али ту није био крај. Након слова почео је да учи са мном и бројеве. Први
разред основне школе сам дочекао спреман. Знао сам сва слова и бројеве до
десет захваљујући мом деди. Како сам прелазио у више разреде, деда је
наставио вредно да учи са мном. Највише ми је посветио времена за учење
математике. За мене, мој деда представља „професора математике“. Иако је у
позним годинама, али мозак му и даље ради као сат. За њега ниједан задатак из
математике не представља проблем. За сваки задатак који мени представља
проблем, деда има воље и стрпљења да ми објасни. Али сада све то иде мало
теже. Од новембра месеца, не идем код бабе и деде због пандемије која је у
нашој земљи, али и у целом свету. Али деду ни то није спречило. Обучио се на
овим новим телефонима и сада се свакодневно гледамо преко вибера. Сваки
дан зове и пита шта је било у школи и шта смо ново учили. Чак и сада у овим
условима ми помаже преко телефона ако ми неки задатак није јасан.

Имати деда Бату за деду је заиста привилегија. Са мојих непуних
тринаест година научио ме је које су вредности у животу. Научио ме је да су
упорност и истрајност најбитнији елементи одрастања. Надам се да ће једног
дана бити веома поносан на свог унука, на мене.

Никола Милутиновић, 6/1