POČETNA

Кад бих могла да пожелим било шта

Detalji

Autor danka

Datum kreiranja: 18 septembar 2020

Pogodaka: 27

Кад бих могла да пожелим било шта, пожелела бих…

„Овај мали део година које ми називамо животом често може бити јако непредвидив и застрашујућ. Једна половина људи има навику да из сваког искуства извуче најбоље делове и да из њих научи нешто, док друга половина гледа лошу страну и учи себе да не прави те исте грешке. Доказано је да су обе стране добре и да ниједна не тера људе на лоше размишљање.“

Кад сам прочитала тај текст једног јутра, навео ме је на размишљање како су људи одувек правили групе међусобно и како су често омаложавали једни друге само зато што су неки од њих били другачији. Баш због тога сам натерала себе да пробам да ли би једна тинејџерка као ја могла да наведе себе да извлачи и добре и лоше стране неких искустава и да пробам да направим ''нову врсту'' размишљања код људи. Почела сам следећег дана чим сам се пробудила и прво на шта сам помислила је како морам да нахраним своје мачке. Села сам на ивицу свог кревета, замислила сам се и схватила да заправо имам само једну мачку и да ми је друга угинула пре неколико недеља. У нормалним околностима бих заплакала на помисао на мог драгог мачора али сам се брзо сетила свог експеримента и почела да размишљам како бих могла да извучем нешто добро из тог искуства. На почетку је било јако тешко, јер једино што сам могла да извучем из себе било је то да ми се живот скроз променио и да никада неће бити исти као што је био док ми је мачор био у животу. Али након неколико минута размишљања схватила сам да из тог негативног размишљања могу да извучем нешто позитивно, а то је било следеће: да, живот ми можда никада неће бити исти, али у исто време, ја никада нећу добити назад те сузе које сам проплакала и минуте који су ми сад прошли, једино што могу да урадим јесте да наставим даље и да се надам да ћу некада имати поново такву неописиву љубав. И после тог сазнања осећала сам се срећније и поносније на себе јер сам успела да извучем целокупну поуку из једног дела свог живота а не само половичну, како је у том чланку писало. Дошла сам до закључка да вести, новине као и друштвене мреже често могу да нас наведу да мислимо да постоји само једна „врста“ људи и да ако неко покуша да се супротстави том стереотипу постаје мање важан. Често говоримо колико имамо отворене умове и како смо спремни за нова искуства,  док нас неке једноставне ствари збуњују само зато што се не експонирају јавности у довољној мери као и остале ствари.

Тако да кад бих могла да пожелим било шта, пожелела бих да сваки човек на овој планети схвати да је живот јако кратак да бисмо некога третирали другачије или исмевали јер се он нама не свиђа. Такође, живот не мора да нам буде пун негативности, ако их избацујемо где треба и како треба и да популарност није особина већ нешто шта ти уопште не треба да би био срећан. Срећа долази изнутра и треба водити рачуна о њој исто као и што водимо рачуна о свему осталом.  

Петра Медаковић 8/3

Kada bih mogla da poželim bilo šta, poželela bih...

     Kada bih mogla da poželim bilo šta, poželela bih da letim. Sama pomisao na to da mogu da odem visoko u vazduh i uživam u pogledu na svet sa visine je nezamisliva.

 Zamislite da ujutru ustanete, kišni je dan i poletite iznad oblaka. Kada svi ostaju u kući zbog kišnog dana ja bih letela iznadn njih na sunčanom nebu iznad svih tmurnih i gustih oblaka. Posle kiše kada se stvori duga, proletim kroz nju, možda čak i nađem ćup na kraju duge. Odmah bih proverila nijanse dugine boje i pažljivo posmatrala da slučajno ne vidim neku čarobnu vilu. Jedan od mojih snova je da proputujem ovaj svet, jer smatram da sva čuda ovog sveta treba da se vide - od pustinje do visokih planina, od mora do džungle. Obišla bih ceo svet i pažljivo ga posmatrala. Sama zamisao  je neverovatna. Noću, kada dođu zvezde, odem i letim po nebu i zaboravim na sve svoje probleme, a posle ujutru odem u školu umorna od letenja cele noći. Moji nastavnici verovatno ne bi bili presrećni, ali i pored svog tog umora ja bih bila vesela i imala bih snage da izdržim taj dan samo da bih dočekala sledeću magičnu noć. Nekada bih možda bila usamljena, nebo je jako veliko i prostrano, a ja sam ništa naspram njega. Možda naiđem na koji avion i mahnem putnicima koji bi me gledali u čudu kao da su poludeli. To bi čak bilo i zanimljivo u tom trenutku, ali volela bih kada bih mogla to da podelim sa nekim pošto avion brzo prođe i onda opet ostajem na ogronom i predivnom nebu. Sama ili sa nekim ne bih mogla da izdržim da ne posetim svako malo ostrvo i otkrijem sve njegove tajne. Najzanimljivije je tamo gde ljudi još nisu kročili. Takva mala ostrva su blaga ove planete svako je posebno na svoj način i tako su egzotična. Tamo gde su ljudi kročili vidi se njihov trag, svesno ili nesvesno ljudi uvek ostave neku vrstu traga. Moja želja je da letim,ali podjednako bih volela da mogu da dišem pod vodom i istražim neverovatan podvodan svet. Okeani su mi nekada zastrašujući, tako duboki i tamni i nikad ne znaš šta te očekuje, ali radije bih rizikovala i istražila i taj čudesan podvodan svet nego ostala u svojoj kući i nikad ne saznala šta se nalazi u njem. Živi se samo jednom, ali pošto moja želja nije da mogu da dišem pod vodom nego da letim mogu samo da posmatra te neverovatno ogromne vodene površine sa visine i uživam u pogledu na njih. Najrađe bih svoju želju podelila sa nekim, sa nekim ko jednako jako voli da putuje i otkriva neverovatne tajne ovog sveta kao i ja, ali to je nemoguće i samo letenje po nebu mi deluje kao san čak i ako letim sama. Ne treba biti nezahvalan, ovakvu šansu ljudi nemaju u svom životu i ako je dobiješ, moraš je iskoristiti. Važno je da je ne iskoristiš za loše stvari i da ne otkriješ egzotična i neotkrivena mesta drugim ljudima. Oni bi ih odmah naselili i uništili taj mali nezamislivi prostor, taj mali, ali miran svet koji funkcioniše skroz drugačije od normalnog sveta. Nisam sigurna da li bih mogla da poletim tolliko visoko da izađem iz Zemljine atmosfere i obiđem ostale planete baš kao Mali Princ. Da odem na asteroid B612 i posetim njega, da zalijem ružu i očistim vulkane i nastavim da istražujem univerzum, on je beskonačan i neotkriven, ali mračan i strašan. Zvezde nisu tako sjajne i lepe izbliza, nekako su zaustrašujuće. Niko ne živi zauvek i mislim da treba da istražuješ i imaš barem malo avanturističkog duha dok živiš, da uživaš u životu i živiš punih pluća.

     Pored svog ovog neopisivo prelepog sveta uvek bih se na kraju dana vratila kući, svojoj porodici i prijateljima jer su oni mnogo važniji i vredniji deo mog života nego letenje koliko god prelepo ono bilo. Letenje kao zamisao je prelepo, a i putovanje svetom nije ništa gore, ali čovek bi poludeo bez ljudi u svom životu jer čovek nije bez razloga najdruštvenije biće na svetu.   Hana Štajnfeld 8/3